понедељак, 27. децембар 2010.

Nešto malo drugačije...

O ZAVRŠAVANJU

Kraj godine je doba kada mnogi ljudi razmišljaju o protekloj godini i-ili svode račune.
Potreba da se svedu računi jeste zapravo izraz mnogo bazičnije potrebe – da se stvari završe.
A završavanje u mnogima budi strepnju, ako ne čak i strah. Završavanje je steklo nezgodnu reputaciju na ovim prostorima pa mnogi, svesno ili ne, izjednačavaju završavanje sa nečim neprijatnim, sa tužnim krajem ili čak konačnim prekidom postojanja.

Ali, da li završavanje mora da bude tužno?
Da li mora da znači i konačan rastanak?

Na ova pitanja neću odgovoriti (odmah), zato što je tema završavanja - opširna i slojevita.
Da se neke stvari moraju završiti, to je jasno, životna činjenica.
Ali, da li se završavaju očiglednim situacijama koje dovodimo u vezu sa krajem?
Da li se jedan odnos završava raskidom veze ili prekidom prijateljstva?
Da li se ljubav prema nekoj osobi prekida njenom smrću?
Da li je kraj kada nam se učini da je kraj...ili je kraj onda kada kraj zaista dođe?

Izgleda da tema završavanja u ovom postu za sada budi samo nova pitanja.
Jedno od ključnih jeste i: Da li se završavanje može naučiti? Da li je nekome urođeno, dok drugi ne uspevaju da ga savladaju tokom većeg dela svog života?

Prvi korak do dogovora na sva ova pitanja jeste PREPOZNAVANJE nezavršenih poslova.
Ukoliko vam se dešava da nakon razgovora sa nekom osobom nastavite da razgovarate sa samim sobom kao da ste još u kontaktu sa tom osobom; ukoliko vas bol i razočaranje iz nekog odnosa dugo prate; ukoliko uvek ’’okidate’’ na istu vrstu teme; ako vas osećanje gubitka drage osobe prati godinama...skoro da je izvesno da imate problem sa završavanjem.

Pokušaću da ilustrujem primerom...
Ženska osoba ima nezavršen odnos sa majkom; majka je umrla, ali NEŠTO iz tog odnosa nije završeno. Da pojednostavim, neka to budu tuga, bol, osećanje krivice, šta god. Prolazi vreme, bol zbog gubitka osobe nestaje sa površine, ali osoba pronalazi partnere koji u njoj bude osećanje krivice (naprimer). Svi njeni odnosi se završavaju tako što se ona oseća krivom; tako što zatrpava partnera (i druge ljude) stvarima, emocijama i sl. koji drugima uopšte nisu ni potrebni. Drugim rečima, osoba NE VIDI te druge ljude (partnere, prijatelje, rodbinu i sl.) takve kakvi su; ona ih vidi KROZ svoje osećanje krivice, odnosno kroz svoj nezavršen odnos sa majkom...
Got it?

Zapravo je svejedno da li je majka u prethodnom primeru živa ili nije, zato što završavanje nema nikakve veze sa njom, već sa samom osobom koja se faktički još uvek nije potpuno odvojila od majke. Sa druge strane, odvajanje može da potraje i čitav život, iz čega je sasvim jasno da nezavršeni odnosi i te kako utiču na pojedinca te da mogu da se prelivaju na SVE oblasti života...

Šta je PRAVI problem sa završavanjem? To što se teme iz nezavršenih odnosa PRENOSE u drugi odnos i na drugu osobu. A upravo tako dolazi do nesporazuma i (još većih) razočaranja. Tako naprimer teme iz nezavršenih odnosa sa roditeljima najčešće se prenose na partnera, za koga nam se čini da je po nekim osobinama jako sličan našem roditelju.

Problem sa nezavršenim odnosima jeste i to što neko ko još uvek nije završio svoj odnos sa majkom (naprimer) ne može da bude (naprimer) sasvim SLOBODAN za partnera. Jedna od svrha završavanja odnosa i jeste povećanje kapaciteta osobe da pripadne nečemu drugom i-ili nekome drugom. Dokle god se ne završi ono što treba da se završi, energija u nekom delu nas ostaje vezana, učvorena, a mi nismo slobodni. A velika je zabluda da se odnos završava sa prekidom kontakta...

Sloboda do koje dolazi sa stvarnim završavanjem odnosa, otvara mogućnosti POBOLJŠANJA KONTAKTA – sa samim sobom. Kada se oslobodi energija koja je stalno išla u nekom (drugom) smeru, tek tada možemo da dobijemo nesmetani pogled ne samo na druge ljude, što je naravno veoma važno, već i na same sebe. Kada se duša više ne bavi nezavršenim poslovima, ona može da se okrene sebi i prepoznavanju sopstvenog bića i potreba. Tek kada se potrebe VIDE, tek tada je moguće otvoriti se i prema načinu na koji se one mogu ispuniti. Mnogi tek tada uspevaju da vide prilike i mogućnosti u svom životu...

A sada, da pokušam da odgovorim na pitanja koja sam postavila na početku ovog posta...
Da, završavanje prati osećanje tuge, kao što se dešava kod svakog gubitka.
Da, završavanje se MOŽE naučiti.
Isto se tako može naučiti da se prepoznaju nezavršeni odnosi kod drugih, odnosno moguće je naučiti kako da se ne ’’pecamo’’ na nešto što je njihovo, a ne pripada nama.
Kada bi naučili kako da prepoznamo ono što nije naše...pred nama bi se, verujem, otvorile mnoge nove mogućnosti.

Da li vam se čini da ću ovaj post ikada ZAVRŠITI?
Da, hoću, upravo sada.

Sa druge strane, na TEMU neću staviti tačku, zato što je tema vredna i svi se možemo prepoznati u njoj. Moguće je da ću je produbiti u nekom drugom postu ili tekstu, ili čak možda i seminaru koji ću (možda) da organizujem jednog dana:-))

Нема коментара:

Постави коментар