Nesto malo drugacije

Nekada i previše nije dovoljno

Želja da se pomogne nije dovoljna.
Nekada je taj impuls čak i štetan.
Na kratkotrajnoj osnovi, ukoliko podlegnemo impulsivno (i kompulsivno) svojoj želji da pomognemo, damo, budemo korisni, itd., možda trenutno možemo da osetimo da smo uradili nešto vredno.
Ali je pitanje šta će se dešavati na dugoročnim osnovama...
Neselektivno davanje radi zadovoljenja sopstvene potrebe da se da, da se bude blizak sa drugima, da se stekne poštovanje ili divljenje, radi umirenja osećanja krivice i završavanja nezavršenih odnosa iz prošlosti (koji čak možda i ne pripadaju nama), ne može da ima dobre posledice.
Na kraju se sve može završiti ružno ili tako što se neke osobe naviknu da dobijaju, pa prestanu da traže neka druga (verovatno bolja) rešenja za sebe. Možda postanu zavisne od naše ’’dobrote’’, pa gledajući toliko u našem pravcu propuste da vide dobre prilike za sebe. Ili se u jednom trenutku čak i naljute na nas i počnu da nas optužuju za sopstvene promašaje i nedostatak inicijative.
A sve to je negde i nekada počelo...
U nekom trenutku kada smo, iz nekog svog impulsa, odlučili da damo drugima nešto što mislimo da im treba.
Bez da smo se pre toga konsultovali sa jedinom merodavnom osobom: samim sobom.
Zato, sledeći put pre nego što odlučite da budete dobri dečak ili devojčica, zastanite.
Pogledajte u sebe, zaronite duboko i još dublje.
Zadržite se malo na tom svom mirnom mestu, na kome nema krivice, prisile ili sažaljenja; a onda dobro pogledajte tu osobu u oči.
I znaćete.
Da li je trenutak zreo za davanje - ili nije.
Da li vi uopšte vidite tu osobu, ili ste negde odlutali u vremenu i prostoru.
Nepogrešivi osećaj u vašem stomaku će vam potvrditi da li radite pravu stvar – ili opet grešite.