петак, 16. јануар 2009.


Strah od prirode i feng shui
Znanje koje naši i ljudi iz okruženja traže je uglavnom srednji napredni nivo.
Čudno je, ali nisu spremni na izazove, na nova iskustva i eksperimente.
Samo jednom sam vodila grupu u prirodu, i to na – Avalu. Dala sam im jasan zadatak, da posmatraju predeo i uporede sa slikama kojima sam ih snabdela.
Na moje čuđenje, umesto oko sebe, oni su svo vreme gledali u – mene.
Umesto da idu i istražuju nekim svojim putem, oni su stalno išli za mnom.
I neprekidno su se žalili. Te ujedaju ih komarci, te smetaju im muve, pa duva vetar. Pa prašina, pa blato. Videli su sve same prepreke! A bili su unapred obavešteni da ponesu vodu i sprej za komarce i zaštitu za glavu (šešir), i sve ostalo.
Na kraju dana, njihova nesamostalnost je uzela cenu. Nisu ništa uradili. Nisu bili dovoljno hrabri čak ni da pokušaju, i otišli su kući razočarani.
Kako da im objasnim, kada nisu čak ni pokušali. Nisu sebi dopustili ni da pogreše. Probaš, pa i pogrešiš. Zato što samo ako probaš, možeš da znaš šta ne znaš. I jedino tada neko može da te ispravi.
Na moje žaljenje, većina studenata se zadovoljava time što znaju više od okruženja. Nemaju onu pravu motivaciju, da upoznaju prirodu, da spoznaju kako stvari funkcionišu oko njih i u njima. Ne interesuju se ima li toga još, ne traže superviziju. Misle da su sa par seminara - završili.
A nisu! Zapravo, tek su – počeli, ali kao da nisu obavešteni o tome.

Нема коментара:

Постави коментар